Iako smo u poslednja dva veka, kada je reč o guranju granica ljudskog fizičkog, mentalnog i inventivnog potencijala, napredovali zilion puta više nego za prethodnih dvadeset i šest milenijuma, danas smo, zahvaljujući internetu i nekom nesretnom vidu anonimnosti koji pruža, dotakli intelektualno i sociološko dno dna, i bagerom kopali po tom dnu ne bismo li otkrili novo dno koje bismo potom dotakli, pa kopali dalje.
Izloženost milijardama mišljenja, stavova i reakcija mnoge je svojim prividom relevantnosti oterala u slabiji ili teži oblik depresije, i jedino što je svima predstavljalo zrno utehe jeste činjenica da ta plitkoumna poplava ne može uticati ni na šta što čini našu svakodnevnicu.
Međutim, proizvoljnom točkiću sistema kojeg ćemo u daljem tekstu zvati Radovan (taj točkić, ne sistem), svakodnevnicu je u jednom trenutku počela da podrazumeva i pokoja partija League of Legends-a, Call of Duty-a ili nečeg trećeg, benignijeg.
 |
| Radovan pred svoj prvi ufur u Summoners Rift |
Radovan osam do deset časova dnevno, šest dana u nedelji, radi na šalteru banke, sluša vapaje klijenata na svom i minimum tri vezana šaltera, njegov život su brojke, obračuni, kamatne stope i hektolitri kafe, i potrebno mu je da se na kraju dana malo opusti igrajući igru na koju je trenutno navučen. Ono što Radovan nije znao jeste da je, kada je reč o razonodi, trebalo da se drži single player naslova, jer je Danteov pakao dvonedeljni odmor na Baliju u odnosu na poludeli globalni mravinjak usred kojeg se našao.
I tada je ono gore spomenuto zrno utehe uvenulo - ne samo da su takve pojave uticale na Radovana, već su mu oduzele ono što mu je najviše trebalo posle više nego iscrpljujućeg dana.
Pogledajmo sa čime je sve Radovan, čovek izuzetno rđave sreće, upropastio svoju psihu.
5.) MINECRAFT
Razmislite o neizbrisivim krajnostima ljudskih poriva - poriv za stvaranjem i poriv za uništavanjem, i ostatak priče će vam biti jasan, kao i odgovor na pitanje kako je moguće da se jedna ovakva nevina i simpatična igra nađe na samom startu ove liste.
Minecraft je zamišljen upravo kao umirujuća alternativa online igrama koje se svode na ubijanje i razaranje, i neko vreme je zaista tako i funkcionisao. Međutim, kada prodate 17 miliona kopija igre morate računati i na armiju frustriranih i neodgojenih antihrista čiji će izduvni ventil biti maltretiranje apsolutno svakoga na koga naiđu. Radovanu je posle šest meseci pažljive nege svog parčeta zemlje samo jedan jedini mali monstrum zapalio kuću i useve, pobio stoku i pokrao sve što je mogao da ponese, jer eto zato.
Administratori i moderatori servera, pritom, ne da nisu bili od pomoći, već su sa elitističkim prezirom ignorisali Radovanova preklinjanja za pomoć, posvetivši se isključivo igračima koji su sposobni da u Minecraftu naprave funkcionalni 16bit-ni kompjuter. Diktatura u svom najmonstruoznijem obliku.
4.) STREET FIGHTER IV
 |
| A mi deco - čuč u ćošak i trpi! |
Radovan je prešao na novije nastavke Street Figher-a, pomislivši "hej pa ovo ima online matchmaking, izazovima nikad kraja!", i prisetivši se svog detinjstva kada je sa drugovima razvaljivao džojstike na Segi i PS kecu igrajući fajtačine u nedogled dok mu oči ne ispadnu ili ne nestane struja zbog restrikcija.
Jedino što je kvarilo uspomenu jeste taj jedan obavezni ortak koji je pobeđivao gurajući protivnika u ćošak i/ili eksploatišući jedan te isti potez u igri kao što je, recimo, napred-napred-udarac Sektorova predosadna raketa u Mortal Kombatu 3. Taj čovek je ubijao draž igre, koreografiju borbe, lepotu kombo udaraca, igrao je samo da pobedi i da nervira sve oko sebe svojom "predominacijom ima li ko jači tebra". Naravno, isti taj ako kojim slučajem izgubi pravio bi haos, tražio opravdanje, krivio protivnika zato što je "namerno birao ovoga i onoga", ali i izmišljao optužbe za varanje, pritom i sam neretko varajući u igrama.
Radovan se ponadao će takvih ovde takođe biti u adekvatnoj manjini, ali tek jedan od dvadeset protivnika bio je zabavan i fer igrač, a ostalih devetnaestoro upravo su odgovarali opisu čudovišta iz prethodnog pasusa, čak ga i nadmašivši u svojoj stravičnosti.
3.) CALL OF DUTY - BILO KOJI
 |
| SAMO NEK JE "REALNO"! |
"Ipak je moje mestimično bezbrižno detinjstvo bilo veoma, veoma davno", pomisli razgnevljeni Radovan, polako prihvatajući taj bes sa željom da upuca nekoga mnogo puta. Kako se to vodi kao teško krivično delo naravno da će svoju želju kanalisati kroz neki drugi žanr igara. Counter Strike-a se takođe zasitio kao klinac, ali Call of Duty je od prvog Modern Warfare-a postao izuzetno jak igrač na ovom polju. Pa, zašto ne probati?
Čućete za života razne priče o tome kako je osoba A upoznala predivnu i presavršenu osobu B tako što su igrali igru C, te je njihova online "saradnja" prerasla u prijateljstvo, ljubav, pa i bračnu zajednicu. Igra C nikada, ali apsolutno, mikroskopski precizno NIKADA neće biti Call of Duty: Koji God.
Call of Duty ne priznaje prijateljstvo kao koncept društvenog opštenja. Call of Duty: Black Ops 2 je danas, što se igara tiče, ubedljivo najveći izvor svih oblika mržnje, rasizma i psihičkog iživljavanja koje neko može da vidi i oseti preko interneta. Količina tzv. "maloletničke poezije" koja podrazumeva pretnje smrću, silovanjem ili/i opoganjivanjem beživotnih tela vas i vaših najbližih odašilje dovoljno energije da se napajaju nuklearni reaktori ili zapuši crna rupa.
Na stranu stavljam sortu ljudi koja eksploatiše bagove u mehanici igre, kampere ili quickscoper-e koji zaslužuju poseban krug pakla, ali je njihov greh ipak kako-tako u okvirima prihvatljivog. Jedini razlog zašto ovaj serijal nije na ubedljivom, adamantijumskom prvom mestu ove liste jeste "mute" dugme, vaš novi najbolji prijatelj, koji je spasio i Radovana od nervnog sloma i real life ubilačkog pohoda.
2.) LEAGUE OF LEGENDS
Eh...
Čak ni ilustraciju neću da stavim.
Šta reći što već nije rečeno hiljadu puta? League of Legends verovatno neguje najgoru reputaciju od svih online multiplayer igara, kada je reč o zajednici i njenom viđenju "zajedništva". U Call of Duty-u ste ipak svoj čovek, ali ovde je poraz zajednice poraz same igre, što naravno zvuči presmešno u trenutku kada dotična igra broji osamsto milijardi registrovanih igrača (brojke variraju).
Koren zla su, ponovo, elitisti - oni koji misle da su najbolji na kugli zemaljskoj i koji nalaze za shodno da istovare sav svoj presveti bes na sirotinju koja igra lošije ili tek načini pokoju grešku. Njihova osveta za neispunjenje kriterijuma biće iživljavanje na sopstvenom timu, poraz i uništavanje čak i najmanje trunke doživljaja koji partija LoL-a može da pruži.
A gde su trolovi, AFK banda, namerni feed-eri i još stotinu podvrsta užasnih endemskih pojava na koje možete naići u najmasovnijoj multiplayer imperiji... Ali zašto ova igra nije na prvom mestu, pita se Radovan koji se uz tikove i uništen očni živac priseća svih propalih partija? Zato što se i dalje razvija i bori protiv pošasti - još 2011. godine Riot je uveo sistem revidiranja i sankcionianja poznatiji kao Tribunal koji je umnogome poboljšao situaciju.
 |
| I inicirao lavinu nepotrebnih skinova za Kejli |
Međutim, daleko od toga da je problemima došao kraj. Pored neizlečivog maltretiranja, psovanja i generalno govora mržnje čak i taj Tribunal je bio podložan manipulacijama u kojima gubitnički tim prijavljuje i pred stub srama postavlja legitimnog igrača koji ih je unakazio tokom partije. Uteha je u činjenici da Riot mora da opravda i neguje svoj astronomski uspeh, i da će sa par ključnih korekcija svim ovim problemima nekako skočiti za vrat, za primer ostalim razvojnim timovima.
Ostavimo sada pretužnog, uplakanog Radovana da konačno shvati da je budućnost njegove razonode u single player igrama, preporučimo mu fenomenalnu Witcher trilogiju i proglasimo pobednika ove tužne liste:
1.) WORLD OF WARCRAFT
 |
| "MAAAAMO, KLONJICA!" |
Problem ove igre je izuzetno dubok, dublji od jednostavnog psovanja po četu ili urlanja u mikrofon. World of Warcraft je odgovoran za oblikovanje čitave generacije nemoćnih, mehanizovanih radilica.
U "vanili" ove igre sam izdržao godinu dana, isključivo zato što je gilda u kojoj sam bio, Alpha & Omega, bila jedno od najprijatnijih iskustava u mom životu. Ljudi su se tamo iskreno gotivili i cenili, sarađivali, pomagali se, bili jednostavno fer igrači koji nisu želeli drugome ono što ne bi poželeli sebi. Imali smo majku priest-a i njenog sina warrior-a, braću rogue-ove i njihove sinove rogue-ove. Imali smo dakle klince i starije ljude, podjednako dobre i savršeno uigrane. Komunicirajući sa svima njima shvatio sam da su to dobri, rasterećeni ljudi, to se jednostavno čulo u glasu, smehu.
Niko nije bio bičevan i satanizovan ako propusti raid, greške tokom istog su se praštale, učilo se na njima i nisu se ponavljale, loot se delio pravično i po ustanovljenom sistemu bodovanja.
Iskreno mi nedostaju ti ljudi dan danas, i svestan sam na koliku retkost sam ludačkom srećom naišao. Ali video sam, kao verovatno i oni, u šta se moj život pretvorio i shvatio da propadam fizički radeći za surovu korporaciju pod imenom Azerot koju kroji božanstvo zvano Blizzard Entertainment.
Nakon više od decenije rada na jednoj od najlepših i najmoćnijih epskih priča kao što je ona koja obuhvata Warcraft univerzum, Blizzard je povukao potez koji je taj univerzum upropastio zajedno sa svime što ga je činilo veličanstveno epskim. Heroji Azerota postali su radilice koje se po ceo dan uništavaju grind-ujući za opremu koja bi koliko za mesec dana izgubila svaki značaj. Predivni vizuelni aspekt igre postao je potpuno zanemarljiv i suštinu igre otele su brojke, brojke i samo brojke - "statovi" koju svaka prokleta kaciga i naramenice imaju.
Može tebi da se tvoj oklop dopada koliko god hoćeš, koga boli uvo što si ti svog lika tako zamislio, ako ne nabaviš novi "tier" klasnog oklopa krvavim raid-ovanjem koje obuzima svaki aspekt tvog postojanja ti ćeš ubrzo postati niko, a svojoj gildi potpuno neupotrebljiv.
 |
| Dakle ova scena iz "Trona", samo sa Tier 21557 shoulder-ima |
Onda ove herojske radilice opterećene brojkama napadnu jednog Ilidana. Godinu i po dana kasnije iste te radilice napadnu jednog Artasa. Alo bre, pa sram vas bilo.
Da se ne bih ponavljao, zajednica u ovoj igri podrazumeva sve užase navedene u prethodnim, ali najveći čemer je u milionima klinaca odgojenih da budu tolerantni prema najgorim oblicima eksploatacije, gde više apsolutno nisi svestan zašto se ubijaš radeći za nešto, ali jedino si siguran da ne smeš da staneš, jer staneš li - pregaziće te.
Da li je Blizzard svestan ovih posledica ili ne, njima ide na dušu, ali što se jezivosti zajednice tiče, World of Warcraft bez razmišljanja odnosi prvo mesto.
 |
| Obriši suze Li Li, nisi ti kriva za sve ovo. |
Mogao je Radovan da izabere neke druge igre koje su podjednako zabavne i rasterećujuće, a u njima pritom ne dominira strava i užas od zajednice već ipak neki normalniji svet. O njima ćemo nekom drugom prilikom. Nažalost, slučaj je hteo da od navedenih igara (osim Warcraft-a, to bi bilo previše za bilo koga) dobije onu najgoru stranu serviranu pravo u lice, i da odustane pre nego što će uopšte shvatiti koliko su sve ove igre, svaka na svoj način, fenomenalne.
I naša planeta je isto tako fenomenalna, ali se iz sve snage trudimo da je svojom glupošću upropastimo. Zašto bismo poštedeli Azerot?
POSETITE MATIČNI BLOG ZA JOŠ SVEGA I SVAČEGA
